Brewster F2A, iako dosta kritikovan, još uvek zaslužuje da se pomene kao prvi lovac jednokrilac koji je ušao u naoružanje američkih nosača aviona.
Približavajući se kraju 1935, nakon odbijanja svih prethodno testiranih jednokrilaca (avioni Boeing F7B,
Curtiss F13C i Northrop FT), Aeronautički biro je zatražio od kompanija Brewster, početnika u svetu vojnih aviona, i Grumman da razviju novi lovački avion koji će zameniti avione F2F i F3F. Do tada, kompanija Brewster je bila u ulozi podizvođača kompanija Grumman i Vought, ali kada je reč o samostalnom razvoju aviona bila je u toku razvoja svog prvog aviona - XSBA-1, kojim je nameravala da se takmiči na konkursu za novi izviđač-bombarder za potrebe američke mornarice. Kao odgovor na poslednje zahteve Biroa, konstruktorski tim je izašao sa modelom 139, srednjekrilcem koji je predstavljao umanjenu verziju prototipa XSBA-1. Juna 1936, Brewster dobija ugovor za proizvodnju prototipa oznake XF2A-1. Za pogon letelice prvobitno je trebao biti upotrebljen motor Pratt & Whitney R-1535, da bi nakon izmene zahteva Biroa, bio iskorišćen Wright XR-1820-22 snage 950 KS. Kao konsekvencu usled izabranog motora, avion je dobio veliki okrugao profil trupa koji je postao glavna odlika aviona za prepoznavanje.
Prototip XF2A-1 je prvi put poleteo decembra 1937, a početkom sledeće godine predat je na opitovanje i takmičenje protiv Grumanovog XF4F-2. Kako se vršilo ispitivanje, pokazalo se da je XF4F-2 nešto brži, ali u poređenju, XF2A-1 je prikazao superiorno upravljanje letom, lakše sletanje na nosač aviona itd. Sredinom juna 1938, nakon prinudnog sletanja Grumanovog prototipa i njegovog vraćaanja u fabriku na popravku, Biro proglašava Brusterov prototip za pobednika. Kompanija dobija ugovor za proizvodnju 54 aviona F2A-1. Isporuka prvih 11 aviona izvršena je juna 1939. od kojih je 10 poslato u eskadrilu VF-3 na nosaču aviona Saratoga. Međutim, izveštaji sa španskog ratišta ukazivali su na to da američki avioni moraju biti brži i bolje naoružani ukoliko misle da pobeđuju u vazdušnim duelima. S tim u vezi, Biro izdaje uputstva kompaniji Bruster da sačeka sa isporukom aviona dok se ne razvije F2A-2 (kompanija je preostalih 44 aviona isporučila Finskoj, gde su postigli dobre rezultate protiv sovjetskih lovaca).
XF2A-2, sa ugrađenim motorom od 1200 KS isporučen je Birou jula 1939. Testiranja su pokazala da avion ima veću brzinu i bolje penjanje. Stoga je odlučeno da kompanija Brewster proizvede još 43 aviona F2A-2. Politički događaji, međutim, prvenstveno proizvodnja aviona za Veliku Britaniju i Belgiju, izazvali su kašnjenje isporuka aviona F2A-2 američkoj mornarici sve do jeseni 1940, kada su uvršteni u sastav eskadrile VF-2 koja se nalazila na nosaču aviona Leksington. Počevši od tridesetog primerka aviona, ugrađivan isu samozaptivajući rezervoari goriva, a dodat je i po jedan mitraljez kalibra 12,7 mm u oba krila. Poslednja serija aviona F2A-2, primljena pred kraj godine, ušla je u naoružanje eskadrile VF-3 na nosaču aviona Saratoga.
Nakon prijema prvog ugovora za proizvodnju lovaca, kompanija Brewster je doživela poraz. Čak i pre nego što se završila 1940, Biro je odlučio da limitira razvoj aviona F2A, koji je prema nekima, imao više veze sa lošim upravljanjem kompanijom i nesigurnim održavanjem proizvodnje nego sa karakteristikama aviona, tako da je januara 1941. kompanija Brewster dobila poslednji ugovor za proizvodnju aviona. Avioni F2A-3, njih 108, proizvedenih između jula i decembra 1941, razlikovali su se od verzije F2A-2 po jačem oklopu i većem kapacitetu rezervoara za gorivo. Bez povećanja snage motora koji bi nadoknadio povećanje mase aviona, sve performanse leta su morale biti oborene. Avionima F2A-3 prvo su naoružane eskadrile VF-2, VF-3 i VS-201 (na CVE-1) i zamenili avione F3F-2 u eskadrili VMF-221 Marinskog korpusa. Do kraja 1941, VF-3 se prenaoružao avionima F4F-3 a mnogi avioni tipa F2A-2 i F2A-3 su prebačeni na izvršenje neborbenih zadataka u jedinicama za obuku u Majamiju, Norfolku i San Dijegu. Eskadrila VF-2 je dobila avione F4F-3 početkom 1942, pre bitke u Koralnom moru, ostavljajući VMF-221 kao jedinu jedinicu naoružanu avionima F2A. Kada su Japanci napali Midvej juna meseca, avioni F2A-3 koji su branili ostrvu pokazali su se kao nedorasli japanskim avionima tipa Zero.
TT karakteristike (F2A-3)
Posada 1
Dužina 8,03 m
Raspon krila 10,67 m
Visina 3,66 m
Površina krila 19,4 m²
Masa praznog aviona 2 146 kg
Maksimalna poletna masa 3 254 kg
Pogon 1 h Wright R-1820-40 Cyclone, 1200 KS
Maksimalna brzina 517 km/č
Dolet 1 554 km
Plafon leta 10 600 m
Brzina penjanja 12,4 m/s
Naoružanje 2 h 12,7 mm u nosu
2 h 12,7 mm u krilima
Curtiss F13C i Northrop FT), Aeronautički biro je zatražio od kompanija Brewster, početnika u svetu vojnih aviona, i Grumman da razviju novi lovački avion koji će zameniti avione F2F i F3F. Do tada, kompanija Brewster je bila u ulozi podizvođača kompanija Grumman i Vought, ali kada je reč o samostalnom razvoju aviona bila je u toku razvoja svog prvog aviona - XSBA-1, kojim je nameravala da se takmiči na konkursu za novi izviđač-bombarder za potrebe američke mornarice. Kao odgovor na poslednje zahteve Biroa, konstruktorski tim je izašao sa modelom 139, srednjekrilcem koji je predstavljao umanjenu verziju prototipa XSBA-1. Juna 1936, Brewster dobija ugovor za proizvodnju prototipa oznake XF2A-1. Za pogon letelice prvobitno je trebao biti upotrebljen motor Pratt & Whitney R-1535, da bi nakon izmene zahteva Biroa, bio iskorišćen Wright XR-1820-22 snage 950 KS. Kao konsekvencu usled izabranog motora, avion je dobio veliki okrugao profil trupa koji je postao glavna odlika aviona za prepoznavanje.
Prototip XF2A-1 je prvi put poleteo decembra 1937, a početkom sledeće godine predat je na opitovanje i takmičenje protiv Grumanovog XF4F-2. Kako se vršilo ispitivanje, pokazalo se da je XF4F-2 nešto brži, ali u poređenju, XF2A-1 je prikazao superiorno upravljanje letom, lakše sletanje na nosač aviona itd. Sredinom juna 1938, nakon prinudnog sletanja Grumanovog prototipa i njegovog vraćaanja u fabriku na popravku, Biro proglašava Brusterov prototip za pobednika. Kompanija dobija ugovor za proizvodnju 54 aviona F2A-1. Isporuka prvih 11 aviona izvršena je juna 1939. od kojih je 10 poslato u eskadrilu VF-3 na nosaču aviona Saratoga. Međutim, izveštaji sa španskog ratišta ukazivali su na to da američki avioni moraju biti brži i bolje naoružani ukoliko misle da pobeđuju u vazdušnim duelima. S tim u vezi, Biro izdaje uputstva kompaniji Bruster da sačeka sa isporukom aviona dok se ne razvije F2A-2 (kompanija je preostalih 44 aviona isporučila Finskoj, gde su postigli dobre rezultate protiv sovjetskih lovaca).
XF2A-2, sa ugrađenim motorom od 1200 KS isporučen je Birou jula 1939. Testiranja su pokazala da avion ima veću brzinu i bolje penjanje. Stoga je odlučeno da kompanija Brewster proizvede još 43 aviona F2A-2. Politički događaji, međutim, prvenstveno proizvodnja aviona za Veliku Britaniju i Belgiju, izazvali su kašnjenje isporuka aviona F2A-2 američkoj mornarici sve do jeseni 1940, kada su uvršteni u sastav eskadrile VF-2 koja se nalazila na nosaču aviona Leksington. Počevši od tridesetog primerka aviona, ugrađivan isu samozaptivajući rezervoari goriva, a dodat je i po jedan mitraljez kalibra 12,7 mm u oba krila. Poslednja serija aviona F2A-2, primljena pred kraj godine, ušla je u naoružanje eskadrile VF-3 na nosaču aviona Saratoga.
Nakon prijema prvog ugovora za proizvodnju lovaca, kompanija Brewster je doživela poraz. Čak i pre nego što se završila 1940, Biro je odlučio da limitira razvoj aviona F2A, koji je prema nekima, imao više veze sa lošim upravljanjem kompanijom i nesigurnim održavanjem proizvodnje nego sa karakteristikama aviona, tako da je januara 1941. kompanija Brewster dobila poslednji ugovor za proizvodnju aviona. Avioni F2A-3, njih 108, proizvedenih između jula i decembra 1941, razlikovali su se od verzije F2A-2 po jačem oklopu i većem kapacitetu rezervoara za gorivo. Bez povećanja snage motora koji bi nadoknadio povećanje mase aviona, sve performanse leta su morale biti oborene. Avionima F2A-3 prvo su naoružane eskadrile VF-2, VF-3 i VS-201 (na CVE-1) i zamenili avione F3F-2 u eskadrili VMF-221 Marinskog korpusa. Do kraja 1941, VF-3 se prenaoružao avionima F4F-3 a mnogi avioni tipa F2A-2 i F2A-3 su prebačeni na izvršenje neborbenih zadataka u jedinicama za obuku u Majamiju, Norfolku i San Dijegu. Eskadrila VF-2 je dobila avione F4F-3 početkom 1942, pre bitke u Koralnom moru, ostavljajući VMF-221 kao jedinu jedinicu naoružanu avionima F2A. Kada su Japanci napali Midvej juna meseca, avioni F2A-3 koji su branili ostrvu pokazali su se kao nedorasli japanskim avionima tipa Zero.
TT karakteristike (F2A-3)
Posada 1
Dužina 8,03 m
Raspon krila 10,67 m
Visina 3,66 m
Površina krila 19,4 m²
Masa praznog aviona 2 146 kg
Maksimalna poletna masa 3 254 kg
Pogon 1 h Wright R-1820-40 Cyclone, 1200 KS
Maksimalna brzina 517 km/č
Dolet 1 554 km
Plafon leta 10 600 m
Brzina penjanja 12,4 m/s
Naoružanje 2 h 12,7 mm u nosu
2 h 12,7 mm u krilima
Нема коментара:
Постави коментар