Boeing F-22 Raptor

F-22 raptor (engl. F-22 Raptor) je trenutno jedini borbeni avion pete generacije u operativnoj upotrebi, i to u Američkom ratnom vazduhoplovstvu. Avion može da leti brže od brzine zvuka na baznom potisku, bez uključivanja dopunskog sagorevanja motora.

U tome režimu može dugotrajno da krstari, u zadacima dežurstva. Osnovna namena Raptora je postizanje prevlasti u vazdušnom prostoru, a sekundarne su mu dejstvo po ciljevima na tlu (zemlja/more) i elektronsko ratovanje.

Raptora karakteriše sposobnost letenja na izuzetno velikim visinama i brzinama. Na njemu je primenjena najsavremenija tehnologija aerodinamičkog oblikovanja, gradnje motora, visok odnos potisak / masa, sofisticirana elektronska i druga oprema, sistem upravljanja, savremena integracija avionskih sistema i više tehnologija za smanjenje uočljivosti i mogućnosti otkrivanja sa senzorima, sa zemlje i iz vazduha.

Rekorder je po ceni i po troškovima operativne upotrebe, po času leta.

Nekoliko država poput, Japana, Australije i Izraela je pokazalo želju za kupovinom Raptora. Američki Kongres je stavio zabranu na njegov izvoz, čak i svojim pouzdanim saveznicima.

Ukupno je poručeno 187, a do sada je isporučeno 145 aviona Raptor. Predsednik Barak Obama je potpisao ovlašćenje za poslovnu 2010. godinu, 28. oktobra 2009. godine, u kome nisu predviđena sredstva za njegovu dalju proizvodnju.

Istorijat

Raptor se razvijao u vremenskom trajanju od oko 20 godina. Njegova istorija je počela još 1976. godine, 

tada je američko vazduhoplovstvo počelo ozbiljno razmatrati mogućnost primene nevidljivih tehnologija u gradnji borbenih aviona za postizanje nadmoći u vazdušnom prostoru. Inicijalne studije i primenjeno istraživanje je započeto još 1969. godine. Na osnovu prvih rezultata i sagledavanja problema oformljena je stručna radna grupa 1975. godine, koja je napravila preliminarni plan odvijanja aktivnosti, sa pretpostavljenim ispitivanjem prototipova u vremenskom periodu od 1977. do 1981. godine. Pozvane su sve članice američke vazduhoplovne industrije da predlože svoje ideje. Rezultat toga su predlozi koncepcija, prikazani na donjoj ilustraciji. Kasnije su te ideje koncentrisane u preciznu specifikaciju taktičko–tehničkih zahteva (TTZ) za novi lovac pete generacije.

Planirano je da novi avion ima sposobnost efikasne borbe protiv ciljeva u vazduhu i na zemlji i da je otporan na dejstvo sovjetskih raketa sa zemlje i iz vazduha, i u dubini teritorije SSSRa. Za ispunjenje ovih uslova potrebna je izuzetna sposobnost krstarenja aviona, sa vremenski dugim dežurstvom u zoni očekivanja protivnika, sa režimom leta što je moguće bližem optimalnim uslovima za lansiranje svojih raketa. Sposobnost krstarenja sa nadzvučnom brzinom ekvivalenta M ~ 1,4, je velika prednost u odnosu na neprijatelja. To znači da može lansirati svoje rakete odmah, bez trošenja dragocenog vremena na prethodni proces ubrzavanja aviona. Pored toga, tražena je visoka integracija avionskih sistema, sa kriterijumom visoke efikasnosti bez dopunskog angažovanja i uz maksimalno rasterećenje pilota od suvišnih radnji u borbi. Pored toga, postavljen je visok kriterijum za smanjenje uočljivosti, što je značilo i značajnu primenu odgovarajuće savremene tehnologije.

Američko ratno vazduhoplovstvo, na osnovu iskustva iz prethodnih programa, pokrenulo je motorske programe za dotični avion, sa potrebnim vremenskim preticanjem. Još oktobra 1983. godine, kompanije Dženeral elektrik i Prat Vitnej, dobile su po 200 miliona američkih dolara, za paralelne razvoje motora.

Formirani su početni taktičko–tehnički zahtevi 1981. godine, za novi „napredan taktički lovački avion“ (engl. Advanced Tactical Fighter - ATF), od koga se zahtevalo da bude respektivna zamena za F-15 igl. 

Taktičko–tehnički zahtevi su precizirali koncepciju na bazi najnaprednijih tehnologija, u domenu avionike, pogona sa digitalnim upravljanjem i sa primenom nasavremenijih dostignuća smanjenja uočnjivosti sa protivničkim senzorima, sa zemlje i iz vazduha. Tražene su superiorne karakteristike u višenamenskoj borbenoj upotrebi.

U oktobru 1985. godine, američko Ratno vazduhoplovstvo je pozvalo nosioce vazduhoplovne industrije da dostave kompletne ponude programa novog aviona koji treba da zameni, u operativnoj upotrebi, postojeće F-15 igl i F-16 falkon. U julu 1986. godine, napravljen je radikalni zaokret u planovima. Zauzet je stav, da se odluka o izboru isporučioca i koncepcije zasniva na postignutim rezultatima ispitivanja aviona u letu, do kraja 1991. godine, a ne na osnovu modeliranih pretpostavljenih dokaza. Zaključen je ugovor sa dva industrijska konzorcijuma, u aprilu 1991, za paralelni razvoj prototipova. Na čelu jednog je bio Lokid, a drugog Nortrop. Finansijski iznos ugovora, bio je 691 milion američkih dolara, sa rokom realizacije od 50 meseci. U konzorcijumu Lokida su bili Dženeral Dinamiks i Boing, a u Nortropovom Megdonals Daglas. Svaki konzorcijum je imao obavezu da napravi svoj prototip, pod oznakama YF-22 (Lokid) i YF-23 (Nortrop).

Uspostavljena su dva odvojena konkurentska programa razvoja, prema istim zahtevima, uz dva odvojena programa motora. Umnožavanjem konkurenskih programa i za druge podsisteme, uspostavljeni su uslovi za optimalna rešenja po svima aspektima racionalizacije i kvaliteta.

Proizvodnja

Na osnovu rezultata ispitivanja YF-22, izabran je serijski standard pod oznakom F-22. Razlike su u pomeranju kabine pilota, uvedene su određene izmene strukture i drugi manji detalji (prikazano na ilustraciji gore). Prvi serijski avion F-22, završen je 9. aprila 1997. godine, u pogonu Lokida u Džordžiji, a poleteo je 14. januara 1997. Prikazan je u fazi proizvodnje, na slici desno.

Globalna preraspodela proizvodnje, među članicama konzorcijuma, ilustrovana je na slici desno.

U toku 2006. godine, razvojno–proizvodni tim Raptora, sastavljen od Lokida i preko 1 000 drugih preduzeća, zajedno sa ratnim vazduhoplovstvom, dobio je najprestižniju američku vazduhoplovnu nagradu, Kolier Tropi (engl. Collier Trophy).

Planovi i porudžbine

Prvobitni plan američkog ratnog vazduhoplovstva, bio je da se nabavi 750 Raptora, sa početkom proizvodnje u 1994. godini, ali to je 1990. godine, potpredsednik Dik Čejni sa Ministrom odbrane izmenio na 648, sa početkom proizvodnje u 1996. godini. To je bilo za potrebe vazduhoplovstva, a u početnoj fazi je i Ratna mornarica SAD bila zainteresovana za 550 Raptora, ali je ubrzo odustala (nameravajući da realizuje sopstveni projekt А-12). Kako je vreme teklo jačala je i potreba preispitivanja planova porudžbina broja aviona Raptor. Nova izmena plana je bila 1994. godine, kada je bila aktuelna brojka od 442 aviona, sa ulaskom u operativnu upotrebu u toku 2003. i 2004. godine. Naredni plan, formiran je u 1997. godini, predviđao je 339 aviona. U 2003. godini, Kongres limitirao je sredstva, tako da su se mogla kupiti samo 277 aviona Raptor. Do kraja 2006. godine, Pentagon je saopštio da može kupiti svega 183 Raptora, pošto je odlučeno da se sačuva 15 milijardi dolara za druge potrebe. Ta odluka je imala i negativan efekat, porast jedinične cene aviona.

Sa Lokidom je zaključen ugovor za isporuku još samo 60 Raptora, 31. jula 2007. godine, u cilju obezbeđenja kontinuiteta proizvodnje do kraja 2011. godine.

Predstavnici firme Lokid se nadaju, da će se smanjenje porudžbina, od strane Ratnog vazduhoplovstva nadomestiti prodajom inostranim kupcima, ali trenutno postoji zabrana izvoza.

Čak je i ceremonija, prvog javnog prikazivanja F-22, protekla uz dosta kritičkih stavova vezanih za troškove realizacije čitavog programa. Prema proceni odeljenja za analizu troškova, pri američkom ministarstvu za odbranu, ukupni izdaci programa F-22 će iznositi oko 62 milijarde dolara, što je za 16 milijardi više od procene koju je ranije dalo vazduhoplovstvo.

Predstavnici Kongresa i Ratnog vazduhoplovstva smatraju, da veoma složeni zahtevi postavljeni za avion F-22 (postizanje vazdušne premoći na protivničkoj teritoriji) moraju da se odraze kroz visoku cenu čitavog programa.

Naoružanje

Za vođenje bliske manevarske borbe, F-22 poseduje top М61А2, kalibra 20 mm s 480 granata, koji je ugrađen u desnu stranu aviona, iznad desnog uvodnika.

Predviđeno je standardno nošenje dva projektila vazduh-vazduh kratkog dometa, АИМ-9 i četiri projektila vazduh-vazduh srednjeg dometa, АИМ-120А (tipa lansiraj i zaboravi ). Međutim, moguće su i druge kombinacije naoružanja. Umesto četiri projektila АИМ-120А u koncentrisanoj kombinaciji, moguće smestiti šest projektila АИМ-120C koji su po dimenzijama nešto manji od standardnih АИМ-120А, ili umesto jednog АИМ-120А smestiti dva АИМ-9 kratkog dometa.

Varijante nošenja oružja

Top: 1× M61A2 Vulkan гетлин top (engl. M61A2 Vulcan gatling gun), kalibra 20 mm, s bojevim kompletom od 480 granata. Top je u svima kombinacijama naoružavanja aviona.

Lovačka varijanta I

Rakete vazduh-vazduh

4× AIM-120А AMRAAM (srednjeg dometa)

2× AIM-9 Sajdvinder (engl. AIM-9 Sidewinder) (za blisku borbu)

Lovačka varijanta II

Rakete vazduh-vazduh:

6× AIM-120C AMRAAM (srednjeg dometa)

2× AIM-9 Sajdvinder (engl. AIM-9 Sidewinder) (za blisku borbu)

Kombinovana varijanta

Rakete vazduh-vazduh:

2× AIM-120 AMRAAM (srednjeg dometa)

2× AIM-9 Sajdvinder (engl. AIM-9 Sidewinder) (za blisku borbu)

Oružje za dejstvo vazduh-zemlja:

2× 450 kg Joint Direct Attack Munition (JDAM ) ili

2× Wind Corrected Munitions Dispensers (WCMDs) ili

8× GBU-39, bombi malog prečnika

Moguće su i druge kombinacije nošenja oružja.

Rakete i bombe se nose u unutrašnjem spremniku u trupu aviona, prikazano na prethodnim slikama.

Avion F-22 je sposoban i da nosi i pod-krilne rezervoare, u koje staje ukupno 2 300 litara goriva, odbacuju se u borbi.

Zabrana izvoza

Amerika je donela zakon, na saveznom nivou, o zabrani izvoza Raptora, u cilju zaštite nacionalnog interesa. Potencijalni inostrani korisnici Raptora, ujedno su i tradicionalni kupci njihovih borbenih aviona. Amerikanci smatraju, da sa izvozom starijih aviona F-15 igl, F-16 fajting falkon, F/A-18 Hornet i F/A-18E/F Super Hornet i sa novim avionom F-35 lajtning II, mogu ispuniti svoje političke i ekonomske interese. F-35 lajtning II, programiran je da bude jeftiniji od Raptora, i ako je koncepiran sa savremenijom opremom, radarom i na bazi ostalih tehnologija sa Raptora. On će imati manju brzinu leta i slabiji manevar.

Posebno je Japan zainteresovan za kupovinu Raptora. Ako do toga i dođe, biće u pitanju standard aviona u reduciranoj izvoznoj verziji, uz posebno odobrenje relevantnih američkih institucija. U americi je potvđena odluka o zabrani izvoza 27. sptembra 2006. godine. Japanski Ministar odbrane Isukazu Hamada, 9. juna 2009. godine, ponovio je zainteresovanost svoje zemlje, za uvoz Raptora, i pored ekonomske krize i povećanja troškova njegove eksploatacije.

Izrael takođe ima veliki interes da nabavi Raptora, ali i za njih važi zabrana izvoza. Imajući u vidu da je sudbina novog aviona F-35 lajtning II sasvim neizvesna i da je Raptor uveden u operativnu upotrebu, gde je potvrdio očekivanja, ubrzo će Amerika biti pred preispitivanjem svoje odluke o njegovom izvozu.